Немања Фаркаш

Dva prijatelja. Dva puta. Jedan bira istinu, drugi — laž.

Kenta i Hiroši odrasli su zajedno u istom kraju Osake. Bili su nerazdvojni, ali život ih je razdvojio. Kenta je postao pošten inženjer, skroman porodičan čovek. Hiroši — sjajan lažov, koji je lagao sve i sebe pre svih.

Hiroši je otišao u Tokio, izgubio posao, počeo da pije. Nastavio je da laže, čak i kada mu se život rušio. Kenta je došao, video istinu i nije se okrenuo. Ostao je uz njega do samog kraja.

Ovo je priča o tome kako laž uništava čoveka iznutra. I o tome da iskrenost — čak i najgorča — uvek ostaje jedini put koji vodi ka životu.

Tomas se seli u Jork da bi započeo novi život. Želi tišinu, samoću i mir. Ali u zgradi u kojoj iznajmljuje stan živi komšija — Henri. On donosi džem, pite, novine. Smeši se, pozdravlja i nudi čaj. On samo želi da se druži.

Tomas ne razume zašto je ovaj čovek tako nametljiv. Ljut je, iritiran, izbegava susrete. Sve dok mu jednog dana u liftu Henri ne ispriča svoju priču.

A onda Tomas pronalazi kovertu ispod vrata. Unutra — fotografija i poruka. I shvata da je grešio. Da mu Henri nije želeo da smeta. Samo je želeo da bude tu.

Jer samoća nije tišina. To je kada stojiš na balkonu i nemaš kome da mahneš.

Ovo je priča o čoveku koji nikada nije znao ko će biti sutra.

Jan Novak živi u Varšavi. Radi u arhivi, pije čaj ujutru i razgovara sam sa sobom. Ali on nije sam u svojoj glavi. Unutar njega žive dvoje. Prvi — hladan, nepoverljiv, vidi neprijatelje u svakome. Drugi — topao, dobar, veruje u ljude. Oni se bore za njegovo telo svaki dan. Svaku noć. Svaki trenutak.

Jan ne bira kako će biti. To se jednostavno desi. Ponekad se probudi i već zna da danas neće izaći iz kuće. Ponekad izađe i iznenadi ljude svojom nežnošću. Oni misle da je dobro raspoložen. Ne znaju da to nije on.

Sreće ženu. Zofija vidi u njemu dobrotu koju se on plaši da pokaže. Želi da bude s njom. Ali unutar njega dvoje govore različito. Jedan kaže — otići će. Drugi kaže — veruj joj. Jan ne zna kome da veruje.

Šta ostaje čoveku kada više ne zna ko je on?

Ova priča je o čoveku kome je sve oduzeto.

Aleksej Sokolov živi u Minhenu. Ima posao, ženu i naviku da se budi uz ptičji pev. Ali jednog jutra dobija pismo iz migracione službe. Njegova boravišna dozvola je poništena. Za tri dana mora da napusti zemlju.

On odlazi u Francusku, da počne iznova. Ali umesto novog života, čekaju ga deportacija, hladan hangar u Orleanu i čovek po imenu Pjer, koji takođe nema šta da izgubi. Odlučuju da pobegnu. Zajedno. Ali Pjer ne stiže do šume.

Aleksej ostaje sam. Bez dokumenata, bez doma, bez novca. Ima samo Pjerovu jaknu i ime njegove ćerke, koju nikada nije video.

Put do Meksika je put kroz pustinje, planine, granice i sopstvenu savest. On ide jer ne zna kako da stane. On traži jer nema više šta da traži.

Ali šta ostaje čoveku kad je sve što je voleo već izgubljeno?

Probudio se u savršeno jutro. Sunce, planine, miris kafe i osmeh žene. Sve je bilo previše dobro. Previše ispravno. Previše.

Nikolas je običan čovek u Andori-la-Velji. Voli ženu, ide na posao, pije vino uveče. Ali ima jednu slabost: laže. Lako. Naviknuto. Bez veze.

Danas će slagati poslednji put.

Već su došli po njega.

Ebreo nema lice. Ne govori. Ne ubija nožem ili rukama. On je tvoja savest koja je postala gusta tama. Dolazi u snu i uzima ono što si izdao. I kad Nikolas zatvori oči da zaboravi prevare, Ebreo će mu pokazati istinu. Polako. Ukusno. Neizbežno.

„Nikad nećeš moći da zaboraviš. I više nikad nećeš biti isti“

Tri dana. Jedna prevara. Jedan susret sa sobom.

„Lovac duša“ nije horor o čudovištima. To je horor o tome kako je lako slomiti sebe kad prestaneš da budeš iskren.