Ovo je priča o čoveku koji nikada nije znao ko će biti sutra.
Jan Novak živi u Varšavi. Radi u arhivi, pije čaj ujutru i razgovara sam sa sobom. Ali on nije sam u svojoj glavi. Unutar njega žive dvoje. Prvi — hladan, nepoverljiv, vidi neprijatelje u svakome. Drugi — topao, dobar, veruje u ljude. Oni se bore za njegovo telo svaki dan. Svaku noć. Svaki trenutak.
Jan ne bira kako će biti. To se jednostavno desi. Ponekad se probudi i već zna da danas neće izaći iz kuće. Ponekad izađe i iznenadi ljude svojom nežnošću. Oni misle da je dobro raspoložen. Ne znaju da to nije on.
Sreće ženu. Zofija vidi u njemu dobrotu koju se on plaši da pokaže. Želi da bude s njom. Ali unutar njega dvoje govore različito. Jedan kaže — otići će. Drugi kaže — veruj joj. Jan ne zna kome da veruje.
Šta ostaje čoveku kada više ne zna ko je on?
Примечания автора:
Ovaj tekst nije rođen iz mašte, već iz pitanja koje sam čuo od ljudi koji žive s tim svaki dan: šta znači biti čovek kada si unutar sebe dvoje?
Nisam pisao ovu priču kao medicinski slučaj ili dijagnozu. Ovo je pokušaj da pokažem kako se oseća čovek koji ne može da kontroliše samog sebe. Kada jedan deo tebe želi da živi, a drugi želi da se zatvori. Kada jedan glas kaže „idi“, a drugi — „stani“.
Jan nije pacijent. Jan je bilo ko od nas ko se ikada probudio sa osećanjem da nije onaj ko je bio juče. On traži sebe u drugima, u ljubavi, u poslu, u tišini svog stana. Ali na kraju shvata da je jedina osoba od koje ne može da pobegne — on sam.
Ova knjiga je o borbi koja se ne vidi spolja. O onima koji se svakog jutra bude i ne znaju ko će se probuditi sutra. I o tome koliko je teško biti svoj kada sebe više nema.
